28. МЕЂУНАРОДНИ ФЕСТИВАЛ МАЛИХ СЦЕНА И МОНОДРАМЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
Разговор са глумицом Горицом Поповић

„Нисам ја ни свежа,а ни бајата удовица, мој Ђорђе, виши банкарски чиновник упокојио се пре девет година, а и данас ме народ запиткује, к’о да је јуче умро – Богати Персо кад ти је теже – дању или ноћу? Да ли би се опет, ако наиђе каква добра прилика – удала? – „Ма узела бих ја све красоте живота, али….”
Глумица Горица Поповић адаптирала је и режирала Нушићеве драме, ликове и створила лик веселе удовице Персиде или госпође Милихброт. На духовит и шармантан начин приповиједа о мушко женским односима, браку али и говори о менталитету народа на Балкану; духовито и кроз сонгове описујући различите карактере, типове људи.
Уз музику, сонгове, комичне ситуције Горица Поповић испричала је причу једне госпође са наших простора из тридесетих година прошлог вијека.
Горица: Мушко женски односи су увек актуелни и инспирација а Нушић је ту био велики мајстор. Толико је ствари рекао о нашем менталитету, уопште о менталитету људи са ових простора. Он је добро познавао људе и односе међу људима. И он заиста има богата дела. Ја сам још од детињства волела да читам његова сабрана дела. Направила сам адаптацију његових прича, ја сам измислила ту веселу удовицу која прича о свом покојном мужу. Она одлично пролази где год да сам играла. Људи воле овакве приче, воле Нушића.
П: Нушић је Ваша велика љубав али га нисте често играли.
Горица: Моје позориште Атеље 212 врло ретко игра Нушића а ето ја сам га на Теразијама играла а писала сам и неке комаде који су по узору на њега. Написала сам и комад „Ју, поплава“ који смо играли у Атељеу преко 100 пута; то је прича о једном добротворном женском друштву које припрема приредбу. То је све на трагу Нушићевих ликова. И сада могу да најавим, ја сам написала пр еизвесних година документарну серију Нушићу од двадесет кратких епизода где говорим о његовом животу, идем кроз места где је живео и радио, а много је радио. Имао је живот као да је десет живота имао, оснивао позоришта, писао много, изгубио сина јединца у 1 светском рату, једва су га примили у Академију наука, што је тешко поднео. Један богат живот. Сада улазим у завршну фазу, сада ће се снимати на моју радост. Људи не знају пуно о Нушићу али не знају ни о његовом животу који је изузетно занимљив.
П: За Нушића се веже и једна анегдота када је свој први драмски текст донио управнику позоришта.
Горица: Да, када је написао свој први драмски комад „Народни посланик“однео га је у Народно позориште. Управник га је прочитао и рекао му, Нушићу, ово је одличан комад али отиђите ви дома и спалите га. Нушић је отишао кући. Када је након неколико година и сам постао управник Народног позоришта извукао је тај текст из ладице и позвао сам себе на разговор. Онда је Бранислав Нушић управник рекао Браниславу Нушићу писцу: „Нушићу, ово је одличан комад али узмите овај текст и спалите га“ . Вероватно је и сам схватио како још није дошло време за тај текст обзиром да је он врло верно описао политичаре, изборе, стање у друштву. А како видимо, ништа се није много изменило и након оволико година. Има јако пуно оваквих прича о њему и његовом животу. Опет понављам, имао је јако богат живот.
П: Хвала
ГОРИЦА: Молим. Хвала вама.
Разговарала: Биљана Семиз
Разговор са глумицом Јасном Димитријевић

„Живот пише љубавне романе“ Ane Colangeli звучи као флоскула, отрцана реченица из љубавног викенд романа. Но, иза ове приче крије се темперамента дјевојка јужњачке крви, нишлијка Душица и Јасмина Димитријевић глумица Књажевског Српског театра која јој је удахнула сценски живот.
„Ја сам цветак зановетак, права јужњачка крв, тешко ме било сустићи”, тако Душица каже за себе, а таква и јесте, њежна, искрена, романтична.
Отвореног и чистог срца које је спремна дати свом принцу из снова, Душица одлази у велики град да тамо тражи срећу. Поред ове монодраме Ana Colagneli написала је и двије дуо драме, „Лифтинг за душу“ и „Кад одлази глумица“ као одговор на драму Мире Гаврана „Кад одлази глумац“ те комад за дјецу „Добро дрво“.
П: Прије свега искрене честитке на извођењу.
Јасмина Димитријевић: Хвала.
П: Ко је и каква је Душица?
Јасмина Димитријевић: Душица је једна од многих девојака које су решиле да окушају срећу у својој потрази за правом љубави у великом граду. А онда после многих милих и немилих ситуација, Бог ју је погледао и послао јој праву љубав. Дође ту до ироније судбине и она пронађе човека из свог краја који је преко седам мора и седам гора дошао пред њу.
Душица је једна добра, племенита душа која верује у праву љубав. Не знам да ли је још таквих остало, али мислим да их и даље има пуно иако су нам видљивије оне друге које нису Душице.
П: Како је настала Душица?
Јасмина Димитријевић: Овај комад је написала моја колегица глумица Ана Колангелли за једну трећу глумицу која је тај комад наручила да буде наставак неке њене монодраме коју је раније радила. Јунакињи сам дала име Душица, била је у почетку из Лесковца и комад је био написан прилично књижевним језиком, недостајала је та боја. Не иде да све те форе буду изговорене књижевним језиком. Пре 15 година када сам добила овај комад сматрала сам да сам престара за њега, а ево када га радим. Темпераментна јужњакиња
Одлучила сам да овај комад преведем на нишки али да Душица не говори у потпуности тај дијалект осим када се изнервира, заприча, растужи. До тада говори јужњачким дијалектом али на начин на који говоре људи који дођу са стране у велику средину па то звучи и смешно и симпатично.
П: Ваша колегиница је написала комад, а ко је био задужен за режију?
Јасмина Димитријевић: Сама сам режирала. Режија у монодрами је више ишчитавање смисла и односа у растумачивању самог себе. Све је на причи, нема потребе за великим мизансценом. Освојити причу, знати пренети на публику све те промене расположења, на рез.
Монодрама као облик уметничког изражавања
Одувек сам желела да радим монодраму, али је то увек била нека тешка тема, озбиљни комади. Схватила сам да то не мора увек бити тешка драма, не мора мој одабир да одражава мој најинтимнији уметнички укус. Такав одабир ми може пружити прилику да покажем сву своју глумачку версатилност коју можда не бих могла показати у некој тешкој драми. Донеће ми радост играња много више него кад је тешка тема. Размена енергије када радите веселу тему је незамењива.
П: Први пут сте на нашем Фестивалу?
Јасмина Димитријевић: Ја сам одушевљена овим Фестивалом, како је све организовано. Овде долазе многи познати глумци, јако нам је лепо овде, лепо се осећамо..
П: Вјерујем да ће Душица временом живјети још дуго на сцени.
Јасмина Димитријевић: Није лоша идеја да је дорадимо и радимо на њеном даљњем животу, а прије свега се надам се ће Душица допрети до срца гледатеља.
П: Хвала пуно а Душици желимо дуг живот.
Јасмина Димитријевић: Хвала вама.
Разговарала Биљана Семиз
28. МЕЂУНАРОДНИ ФЕСТИВАЛ МАЛИХ СЦЕНА И МОНОДРАМЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
Разговор са глумцем Александром Карићем

Публици се у оквиру 28. Међународног фестивала монодраме и малих сцена представило Прво приградско позориште – Пулс театар из Лазаревца са монодрамом ,,Е, не дам, бре!“.
Са Александром Карићем, глумцем, разговарали смо о представи, његовом прадеди поднареднику Драгославу Карићу, као и свим херојима из те 1914 те године. Поред Александра Карића у представи се појављује и Маја Софронијевић која глуми ријеку Колубару.
Костим за монодраму ,,Е, не дам, бре!“ радила је Соња Которчевић, сценографију Невена Шурлан, сценски покрет потписује Ирина Митровић, дизајн свјетла Радомир Стаменковић, а музику етно група,,Траг“, која је уступила нумере на коришћење.
П: Господине Карићу, ова монодрама је Ваш породични пројекат? Ваше ауторско дјело.
Карић: Цела прича је почела тако што је мој брат написао песму “Јуриш на Колобари“ где Драгослав Карић на крају погине, на крају чујете ту песму. Мени је то заголицало машту да пробамо, да напишемо. Мој брат поред што пише песме, пише и прозна дела. Тако је и настао главни лик Драгослав Карић, мој и његов прадеда. Са Иваном Недељковић, директорицом Пулс театра у Лазаревцу, договорио сам да радимо монодраму, а некако сам је и преварио да је режира (смијех). Током целог рада на монодрами имали смо мноштво емоција. Ивани је то прва режија, мом брату је прво прозно дело које је написао за позориште а мени је прва глума у монодрами. Од прве до задње пробе је било толико набијено емоцијом. Надам се да сам вечерас успео пренети дио те емоције. Негде сам и ја извлачио сећања из комора, закопане фајлове из ћошкова сећања. Иначе сам резервни официр у војсци и био сам у оба рата 90 тих, 1991. и 1999. па ми није било тешко ући у лик. Жеља нам је била да младим људима покажемо ко смо и шта смо. Какви су Срби били пре сто година. Какви су хероји били Живојин Мишић, наше војсковође. Какав је био Србин сељак; одлазио је у рат да брани државу која је била нападнута остављајући кући нејач, мајке и жене. Некако ја кад играм ову представу желим да потенцирам храброст српске жене, мајке, супруге, кћерке. Сам сам имао прилику да се опростим од супруге и кћерке кад сам одлазио а знаш да се можда нећеш вратити, а оне сву снагу скупе да ти не покажу емоције како мушкарцима не би било још теже.
П: Колико је живо сјећање на Колубарску битку?
Карић: Код нас у Лазаревцу је живо. Ова представа је и дуг нашем граду Лазаревцу. У нашем граду постоји и храм Светом Димитрију Великомученику где се налази крипта са костима ратника из Првог Светског рата. То је једина на свету где се налазе кости и наше и противничке војске. Ту је до 30 000 костију аустро– угарских и српских војника. Наши свештеници кад уђу у крипту кажу да мртви не ратују. Чини ми се да до данашњих младих људи од 20 так година то некако не допире. Ваљда је такав темпо живота, пребрз. Слабо се сетимо српског сељака и хероја Живојина Мишића чија се стратегија изучава на војним школама. Надам се да ћемо овом монодрамом успети да младе људе подстакнемо и заинтригирамо.
П: Шта представља ђевојка Колубара?
Карић: То је фикција. Од гледаоца зависи.Она симболизује реку Колубару која у једном тренутку улази и протиче, а она може да симболизује и супругу јунака Драгослава; жену. Ја чак и сам кад изводим ову представу, у зависности од емоције која ме понесе,некада ту видим моју супругу, а некад је то река Колубара. Она представља симбол живота.
П: Хвала Вам пуно.
Карић: Хвала вама
Разговарала Биљана Семиз