28. МЕЂУНАРОДНИ ФЕСТИВАЛ МАЛИХ СЦЕНА И МОНОДРАМЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
Монодрама ”К’о камен”
– Разговор са глумицом Љиљаном Чекић –
Још у старој грчкој, драматичари су писали о снази прочишћења, ослобађању. Аристотел у Поетици каже да сажаљењем и страхом ова трагедија потиче прочишћење (catharis) таквих осјећања те угодно олакшање. За трагедију се исто тако каже како се она одиграва, не објашњава.
Једна таква трагедија одиграла се и на овогодишњој фестивалској сцени. Ријеч је о монодрами „К’о камен – Велинка Брстинова и кћер јој Драгана“ по тексту Драгане Мандрапе.
Како наводи Љиљана Чекић, глумица и редитељка овог комада, представа је окарактеризована као документарна драма.
Драма, или можда трагедија, говори о снази жене, овдашње жене, којој живот није био нимало лак. Прича је о двије жене, Херцеговке и Сарајке.
Глумица Љиљана Чекић испричала је њихове аутентичне приче. Приче Веленке, Херцеговке, која живи само како би испричала када је и ко страдао од злочиначке руке.
Драгана је рођена много касније и њено страдање и трагедија проистекло је из одбрамбено-отаџбинског рата.
Љиљана Чекић наводи и колико је важно говорити о траумама, не потискивати их.
Није могуће разумјети садашњост ако не познајемо прошлост а о будућности не треба ни разговарати док не излијечимо ране јер само тако можемо кренути даље.
„К’о камен“ је прича о животном кругу који се ,надамо се , више неће понављати.
П: Монодрама је јако тешка и изазовна форма. Некако је устаљено да она буде базирана о херојима, хероинама, ријетко су то приче обичних људи који носе колективно сјећање, колективну бол. Колико је Вама монодрама као форма изазовна и колико сте се глумачки у томе нашли, у тој причи. Шта Вам је била упоришна тачка као жени, мајци; ипак је ово прича о мајци, кћерки.
Љ: Обично глумци бирају за монодраме текстове који говоре о животима познатих људи, животима и проблемима људи о којима ми заправо не знамо ништа. Видим да је како популарно правити представе о неким музичким звијездама, пјевати композиције из тих представа, међутим, са друге стране ја сматрам да ми то не можемо да разумијемо. Можемо један ниво. Али питање је коју дубину тражите. Ако хоћете заиста дубоко понирање у психу неког човјека, његове мотиве како је нешто урадио, како је нешто стигао и зашто је од нечег одустао, онда ви то морате да разумијете. Ја не знам нпр. шта се дешавало EdithPiaf. Њен живот је нешто што је мени толико страно и толико далеко. То је жена из подземља, жена која је имала неки глас, неки скандалозан живот. А Драганина прича је нешто што јако личи на моју животну причу. Мени је било лако идентификовати се са том женом, чак и кад јој се дешава трагедија. Мени се то није десило, али случајно ми се није десило, иако је могло. Ја сам исто имала момка који је тада био на ратишту. Ја нисам морала да измаштам ствари као код ЕдитПиаф у јавној кући. Што ја знам како је у тој кући, нисам никад била. Будимо реални. Или неки клуб 30. Звијезде које су умрле до 30 те године. Шта ја реално знам о жени која је каријеру започела са 16, 17 година, зарађује милионе, коју обожавају милиони и која на крају постане наркоманка, нашмркана, луда хода, која носи гардеробу која кошта колико и мој стан. Ја се са том женом не могу идентификовати. Како ја да играм AmyWinehouse? На неком базичном нивоу би је разумјела, постала славна, терет професије, али на неком дубљем нивоу тешко. Драганина је прича лакша, сличних смо година, слично одрастање, у истој земљи, систему. Мени је лакше схватити како је реаговала на поједини догађај. Ја се са њом лако идентификујем. Ја сам лако разумјела њену причу и њену трагедију, исто као и Веленкину причу. И мој отац је ратно сироче и има исти проблем, није имао слику јер му је кућа запаљена, није запамтио оца јер је имао три године. Он је исто то реално причао, нема осуде, нема мржње, ни сажаљења.
Ја сам ову представу препознала али нисам била сигурна хоћу ли је моћи емотивно изнијети. Нико осим укућана није знао да је радим.
П: Ово је
представа о посљедња два рата. Гледали смо представе о Живојину Мишићу, Милунки
Савић, Књазу Милошу и бројним другим херојима и хероинама српског народа али
иза нхих је увијек тај народ испред којег су се они борили и за који су
стајали. Увијек је ту та колективна бол, колективно stradanje. Churchill је
рекао да Балкан има више историје него што је може поднијети. Има ли краја тим
болу?
Љ: Не знам. Глобална кретања у свијету су врло чудна, никад не знамо хоће ли
нас неко доци и истјерати.
П: Колико то сјећање одумире са новим генерација?
Љ: Мислим да да, да је то негација бола али мислим да сви који забораве, онда
им се понови. Знате како кажу, свима који не запамте, понови им се. Исто тако и
кажу да када се изврши геноцид над једним народом, не може два пута. Други пут
кад крену, ви осјетите. Препознате знакове. Мислим да не могу да нам се десе
тако велике трагедије. Искрено вјерујем да нам се не мозе да поново деси
Јасеновац.
П: Монодрама као форма за вас?
Љ: Изузетно тешка, захтјевна ментално, физички. Прво, емотивна концентрација.
Друго, ја овдје имам емотивних резова, кад имам фазу плача па пресјечем и
улазим у фазу рационалног. Не желим да будем патетична да расплачем публику,
али искрено, довести себе у фазу плакања па онда потпуно смирено причати није лако.
Са друге стране захвално је јер кад направите добру представу ви сте апосолутно
једини заслужни, поред Драгане Мандрапе, наравно. Али онда знате да је то ваше
дјело. Можда је то нека мјера колико глумац може.
П: Ово је ваша прва монодрама?
Љ: Јесте, не знам хоће ли бити посљедња, ако не будем играла онолико колико ја
сматрам. Ако требам играти, вјероватно ћу наћи нешто.
П: Хвала.
Љ: Хвала вама.
Разговарала Биљана Семиз