Велики залагањем и ентузијазмом Културног центра Источно Ново Сарајево по први пут је, у јуну 2019 године, одржана Ликовна колонија: “Бели Вук”. Ова ликовна манифестација спада у ред тзв. “саборних” ликовних колонија, а што потврђује чињеница да је примарна тенденција организатора да се спајањем узрасно и образовно различитих уметника добије стварни пресек положаја и значаја ликовне уметности у тзв. “Источном” делу Републике Српске. Управо у том настојању треба тражити будуће оквире ове ликовне манифестације, уз напомену да се селекција мора вршити по квалитативном, а не географском оквиру, што значи да се захваљујући оваквим манифестацијама у значајном мери може развити и унапредити ликовни живот Источног Сарајева, Подриња и Херцеговине. Такође, велики број учесника не мора нужно да подразумева и већи продукцијски квалитет, јер искуства појединих сродних и сличних колонија како у РС и БиХ тако и у ширем региону упућују на то да мањи број учесника у нешто дужем периоду борављења у одређеној средини може да резултира већим степеном квалитета насталих радова.
Са друге стране, веома је важно то да се на колонијама одвија несметани тзв. “генерацијски дијалог”, а “Бели Вук” је то на самом почетку успоставио. Окупљајући уметнике различитих генерација те нивоа како ликовног тако и општег образовања “Бели Вук” је управо у доменима тзв. “текућег ликовног дијалога” покренуо изузетно значајне процесе, чиме у целости следује примарном захтеву прве и у свету најстарије ликовне колоније “Сићево” коју је 1903. године покренула чувена сликарка Надежда Петровић. Управо је стваралачки дијалог међу уечсницима и основа да се дође до вишег нивоа квалитета укупне ликовне продукције на простору где се колонија одржава и да се на тај начин оживи и ојача општи културни живот једне средине, јер се на бази фундуса колонија ствара основа за изградњу уметничких галерија у срединама у којима оне, пре почетка рада колоније нису постојале. У том контексту веома је значајна и почетна инцијатива уметника са овог првог сазива да аукцијском продајом дела насталих на овој колонији дају непосредан допринос изградњи нове институције културе у РС, а то је Уметничка галерија Источно Ново Сарајево.
Међутим, да би се успоставила истинска пуноћа интеркултуралног дијалога треба убудуће повести рачуна и о томе да у раду колоније учествују афирмисани уметници, професори и асистенти са уметничких факултета и најбољи студенти, а да се љубитељима ликовне уметности и аматерским ствараоцима омогући да учествују у пратећим програмима. То, свакако, не значи поделу на академске и неакадемске уметнике, јер неки од најзначајнијих сликара нису имали академију, већ подразумева искључиво квалитативно вредновање укупног уметничког рада и његовог домета у ширим оквирима, односно разлучење ко истински јесте сликар, а коме је ликовна уметност само хоби и(или) повод за рекреативно дружење. Обзиром на састав уметника у овом првом сазиву и квалитет насталих дела верујемо да ће колонија: “Бели Вук” у наредним годинама свог деловања да постане једна од значајнијих ликовних манифестација у Републици Српској.
У сваком случају добро је што је кроз овај први сазив од 19 учесника остврен примарни циљ организатора, а то је добијање реалне слике и пресека позиције ликовног стваралаштва како у Источном Новом Сарајеву, тако и у ширем региону тзв. Источног дела РС, а што ће у будуће да представља веома важну исходишну тачку у даљем развијању и јачању овог сегмента културног живота у Републици Српској.
Учесници првог сазива ликовне колоније: “Бели Вук” су: Савка Крчмар, Нада Мартиновић, Биљана Елчић, Јелена Божовић Ђорђевић, Марија Нишић, Тања Дурсун, Мијат Петронић, Славко Тушевљак, Зоран Васић, Криста Лаловић, Босиљка Дуњић, Ана Матић, Лана Миличић, Милош Поповић, Александар Станојевић, Јован Јоксимовић, Мирко Плавшић, Миле Копривица и Рајко Ћајић који су оставили 45 дела различите ликовне провинијенције од плошног до просторног ликовног елемента. Управо то спајање просторног (вајарство) и плошног (сликарство) ликовног елемента је веома значајно за будући развој ове колоније, јер су ретке овакве ликовне манифестације, а захваљујући њима у сваком случају се додатно племени простор одржавања и организације, јер се смештањем скулптура и слика у адекватан амбијент обогаћују и отворени и заторени јавни простори, а ствара се фундаментална позиција за богатији фонд будуће Уметничке галерије.
Докторанд вајарства на Факултету примењених уметности у Београду Јелена Божовић Ђорђевић представила се бистама – портретима значајних српских интелектуалаца научника, песника и уметника. Рељефност, анатомска прецизност, али чврстина и изразита емотивна наглашеност њеном раду дају печат лирског експресионизма који осваја, у вајарству једним од најтежих елемената, мекоћом и пунином погледа. Очи њених вајарских субјеката су заиста преведене у “огледало душе” што њеном укупном раду даје окосницу портрета, те да није веће временске дистанце од краја њиховог земног живота, готово да бисмо могли да га одредимо као рад према тзв. живом моделу, овако њено дело рађено према фотографији и другим предлошцима представља не само реминисценцију на посматране личности, него и одраз дубоко интимног поштовања и саживљавања са њиховим радом.
Плошни сегмент ове колоније креће се у распону од реалистичког портрета до геометријске апстракције, од угља и креде до акрилика на платну, што је свакако, условило и разноврсно квалитативно позиционирање ових дела.
Савка Крчмар, добрано афирмисани академски ликовни стваралац својим уљима на платну нуди нам чисту експресију пленера у ком се одржавала колонија.
Мастер примењене графике са Факултета примењених уметности у Београду Марија Нишић на својим акрилицима спаја елементе експресионизма и футуризма (“Коњ”) и експресионизма и реализма (“Петао”) тако да добијамо цртачки веома развијене студије снаге и покрета (“Коњ”) и наглашену енергију у мировању (“Петао”).
Деконструкција примарног пленера у ком се радило током одржавања колоније помоћу наглашеног цртежа са игром неколико колористичких акцената примарне су карактеристике акрилика на платну магистрице сликарства Ликовне академије у Сарајеву Лане Миличић.
Тања Дурсун, академска сликарка из Требиња своје већма гестуалне акрилике у великој мери саображава са акварелом и графиком успостављајући тако јединствен интермедијални дијалог на својим делима којим доминира деконструкционистички однос према пејсажу.
Рођени Паљанин, академски сликар, Мијат Петронић, пленер родног краја посматра кроз призму нео-импресионизма при чему се издвајају готово поентилистичко обликовање првог плана и сфумато борове шуме који добија романтичарско рухо плаве боје сенке. На овај начин се завичајне слике из детињства стапају са готово вивисекцијском опсервацијом пленера, да би у крајње емотивном сублимату, извесној врсти “слеђеног кадра” занавек остали у оку посматрача.
Академски сликар Милош Поповић нуди нам веома занимљиве рељефе који нас враћају у древни свет богумила и њихове богате културе. Рађени у маниру потпуног саображења са изворним предлошком ови рељефи се налазе на подлози која асоцира усб – панел као нови материјал добијен рециклажом. На овај начин се цела композиција може одредити и као постмодернистички осврт на синтагме “ђубриште историје” и “данашњи однос према историји”.
Александар Станојевић, академски сликар из Новог Сада, кроз визуру динамичког експресионизма разматра проблематику саодноса архитектуре (сеоске куће) и пленера у различитим добима дана.
Миле Копривица, сликар са Романије, иначе дипл. архитекта, своје портрете моделује у сагласју са руском романтичарском школом враћајући нас, тако, у свет медаљона и сфумата Федора Рокотова (мушки портрет) или нежни свет нео-романтизма са лирском опсервацијом анатомске прецизности реализма и магловите позиције субјекта који на известан начин сугерише утицај Зинаиде Серебјакове (женски портрет).
Студенти и апсолвенти Ликовне академије из Сарајева: Ана Матић, Јован Јоксимовић и Мирко Плавшић представили су се својим акрилицима на платну.
Ана Матић се на 5 својих радова представила у ликовном распону од гестуалног сликарства до експресивног геометризма наговештавајући занимљива дела и у будућности.
Јован Јоксимовић своју веома занимљиву надреалистичко – симболистичку композицију заснива на опсервацији Белог Вука односно судбини Срђана Кнежевића, наговештавајући раскошан таленат који ће тек да се искаже.
Мирко Плавшић нуди занимљиву нео-импресионистичку студију пленера.
Радови аутора који немају примарно образовање везано за ликовну уметност (архитектута је просторна ликовна уметност) крећу се у распону од реалистичке студије лика у цртежу преко религиозно мотивисаних портрета, па до пленера датог у различитим опсервацијама.
Монохроматски портрети Гаврила Принципа и Десанке Максимовић, те колористички портрет Николе Тесле Славка Тушевљака наговештавају ликовни таленат и плене својим реализмом.
Портрет благопочившег патријарха српског Павла и религиозно – историјска композиција Босиљке Дуњић, иначе магистрице социјалног рада, наговештавају како ликовни таленат тако и развијенију социолошку студију (портрет патријарха) и критички осврт на историју.
Нада Мартиновић (Шпанија) својим енформелистичким опсервацијама пленера показује и доказује завидно ликовно искуство и знање.
Полазник школе сликарства проф. Мирзе Ибрахимпашића у Сарајеву, Биљана Елчић нуди реалистички, готово фотографски, запис сеоске идиле.
Насупрот њој, Кристина Лаловић, која долази из исте ликовне школе, са много мање ликовне умешности нуди лирски опис сутона на реци и “Мртву природу” са сочним херцеговачким гранатама.
Ликовни аутодидакт и полазник школе сликања код Војислава Хаџи – Дамјановића у УКУД “Слободан Принцип – Сељо” у Сарајеву, Зоран Васић, својим делом асоцира на богумилски рељеф, дајући му посебне симболичке вредности у колористичком смислу. Реалистичким опетовањем примарно наивног ликовног садржаја (богумилски извор), ту стриктну цитатност дистрибуцијом светлости преводи у ликовни језик дајући му својеврсни савремени облик, чиме подражава раду Милоша Поповића.
Дело Рајка Ћајића изражава начин како пејсаж види око сликара наивца.
Упркос својој квалитативној неуједначености, ликовна колонија “Бели Вук” успела је да повеже стилски и поетички крајње дивергентна и разнолика дела и ауторе, а то је, свакако, довољан залог за будућност и њено трајање, поготово када се има у виду да и аутори и организатори, али и грађани Источног Новог Сарајева теже и заслужују да се коначно формира Уметничка галерија у овом граду.
др Александар – Саша Грандић