28. Међународни фестивал малих сцена и монодраме Републике Српске
Милан Мађарев, драматург и редитељ
Двадесет осми ФЕСТИВАЛ МАЛИХ СЦЕНА И МОНОДРАМЕ је одржан од 7-11. децембра у Културном центру Источно Ново Сарајево. Младен Јанковић, директор и селектор Фестивала је изабрао 5 представа у селекцији малих сцена и 6 представа у селекцији монодрама. У пратећем програму публика је могла да види Изложбу Бата у 90 слика (о глумцу Бати Живојиновићу) из архиве ,,Борбе’’ и представљене су четири књиге.
У селекцији малих сцена су изведене представе: Народни посланик Бранислава Нушића и адаптацији и режији Горана Булајића, Сцене из брачног живота по Ингмару Бергману у режији Ане Томовић, Херој нације Ивана В. Лалића у режији Спасоја Ж. Миловановића, Карлота Гризи – од Вижинаде до вјечности у режији Љиљане Гвозденовић и Ја (о) мени Велимира Тече у режији аутора. У представи Народни посланик Бранислава Нушића у продукцији Никшићког позоришта и Центра за културу Пљевља адаптатор текста и редитељ Горан Булајић је актуелизовао текст смештањем у црногорски миље (уочи избора). Представа почиње у маниру неких филмова – сексуалним односом двоје младих иза зида – провидног паравана. Испоставиће се да су особа А и особа Б: Даница, ћерка трговца Јеврема Прокића (Маша Божовић) и млади адвокат Ивковић (Матија Медведовић) који је станар у кући Прокића. Овај потенцијални женик постаће персона нон грата када се кандидује за представника опозиције на избору и угрози фикс идеју Прокића да коначно постане народни посланик. Прокићево лоповско окружење отелотворено у Срети (Бобан Чворовић) и Секулићу, полицијском писару (Павле Богојевић) користи то што он није осуђиван, али има ,,прошлост’’, да развије предизборну кампању у којој је све дозвољено. Ако је Срето сива еминенција свих претходних избора, онда је Секулић јединство двојства естаблишмента и криминогеног миљеа. Булајић постепено градира представу праћењем централног лика Јеврема Прокића (Стеван Вуковић) који има само једну страст, а то је опсесивно праћење избора, које подсећа на фанатизам фудбалског навијача. Међутим, када овај по свему просечан човек уђе у изборну трку за народног посланика доживљава стрмоглаву моралну деградацију. Немоћан да сачува своју аутентичну личност он ужива да буде део изборног стада владајуће странке. Из разговора Прокића са Сретом, сивом еминенцијом изборних процеса може се закључити да су сви актери политичког система, заправо лопови које само останак на власти одржава на слободи. Млади Стеван Вуковић показује ретку способност трансформације, комични рафинман и способност контакт игре са и без текста. У овој представи редитељ је приказао поједностављену слику мушко-женских односа јер су жене на све спремне, док су мушкарци (не)вољна заведена страна. Такве су рецимо Марија Ђурић као превртљива Пава, Јевремова жена, Ања Дрљевић као Шпировица која обрће око малог прста свог недотупавног мужа, Јевремовог пашенога (Никола Васиљевић) и Милица Кекић као госпођа Марина, тетка адвоката Ивковића која је спремна да учини све, па чак и да се понуди Јеврему Прокићу у име виших породичних интереса. На крају Јеврем ће изгубити много новца, кандидатуру и оно мало части и угледа у друштву, али ће зато добити зета што је могао и без свог изборног лудила.
У представи Сцене из брачног живота по Ингмару Бергману у режији Ане Томовић у копродукцији Градског позоришта Градишка и RRD Београд играју Тамара Крцуновић у улози Маријане и Златан Видовић у улози Јохана. У уводној сцени новинар који стоји испред публике (и у њено име) поставља питања брачном пару који одговара наизглед усклађено, али са малом дистанцом према неким питањима. Током представе се открива да Јохан има план да распрода део заједничке имовине и да оде са младом љубавницом у иностранство. Питање развода остаје отворено све док у једној сцени Јохан не буде насилан према својој жени. Сцене из брачног живота је уствари актуелизован текст Ингмара Бергмана из његове минисерије и филма Призори из брачног живота (1973) уз коментаре глумаца не само у односу на своје ликове, већ и према ситуацијама иза којих лично не стоје. У складу са драматургијом дуо драме у првом делу је активан до супериорности Јохан Златана Видовића а у другом делу Маријана Тамаре Крцуновић води игру онако како хоће, а њен бивши муж како мора.
Народно позориште из Ниша је извело представу Херој нације Ивана В. Лалића у режији Спасоја Ж. Миловановића. Лалићев текст асоцира на Самоубицу Николаја Ердмана по томе што обичан појединац добија на медијској и друштвеној пажњи под условом да је спреман да умре. Редитељ је покушао да спроведе стилизацију текста који има елементе апсурда, али није постигао да сценска догађања буду вероватна и могућа. Резултат је представа у којој смисао сценских збивања успешно измиче. У овој представи која разоткрива да смо сви по потреби део скривене камере и riality програма играју: Драган Божа Марјановић у улози Будимира Животића, Снежана Петровић у улози његове жене Десанке, Урош Милојевић у улози Љупчета, Будимировог и Десанкиног сина, Уна Костић у улози новинарке и Драгиша Вељковић у улози погребника и продуцента reality тв програма.
У конкуренцији малих сцена је наступила Annamaria Серда са пројектом Карлота Гризи – од Вижинаде до вјечности у режији балетског педагога Љиљане Гвозденовић у продукцији Опера б.б. и Фестивала Ровињ. Ова представа је део Уметничког доктората глумице Annamarie Серде који је радила под менторством проф. Виде Огњеновић на Факултету Савремених Уметности у Београду. Карлота Гризи – од Вижинаде до вјечности је мултимедијални мјузикл који подједнаку пажњу посвечује глуми, балету, видеу и музици коју уживо изводи пијаниста Марио Чапор. Он је и део извођачког ансамбла јер поред свирања клавира (корепетитор Карлоте Гризи) повремено има и глумачке задатке. Серда упризорује животну и уметничку причу примабалерине Карлоте Гризи од девојачких дана у Вижинади у Истри, преко познанства са великим кореографом Жилом Пероом, који је за њу поставио Жизелу у Паризу, затим придруживање Пероу у Лондону и у Петрограду. Ова представа је била велики изазов јер је глумица Анамарија Серда написала и играла лик врхунске балерине, а Жила Пероа игра Роналд Браус који је иначе оперски певач који се афирмисао и као глумац. Редитељка Љиљана Гвозденовић у својој поставци ставља акценат на телесну експресију Карлоте Гризи Annamarie Серде, којој је тело као балерини важно средство изражавања и комуникације. У представи има и складно укомпонованих соло и дуетских оперских тачака Карлоте Гризи Annamaarie Серде и Жила Пероа Роналда Брауса. Када Перо одлази сам у Лондон млада балерина почиње да осећа последице раздвајања кроз бол у нози и несигурност у игри. Њихова поновна сарадња у Лондону је заправо њихова лабудова песма, јер Гризи осећа да балет за њу више није цео живот. Нежељени одлазак у Петроград са Пероом ће јој помоћи да превазиђе његов утицај, да напусти балет и да се коначно оствари као самостална жена и мајка.
Последња представа у селекцији малих сцена је била дуодрама Ја (о) мени Велимира Тече у режији аутора и продукцији ДИС театра младих из Бања Луке. Дуодрама приказује пријем у регрутни центар драматурга Благоја Панајотовића (Срђан Ивановић) који долази због процене војне способности коју спроводи психијатар капетан Људмила Крга (Мина Лазаревић). За оне који су прошли регрутацију ова ситуација делује познато, ма како била апсурдна, јер је у овом случају Благоје, потенцијални војник надомак пете деценије. Мина Лазаревић игра наизглед хладну и професионалну капетаницу која сваки тренутак користи за подгревање љубавне ватре са ,,манијаком’’ са друге стране жице – службеног телефона. Средишњи део дуодраме представља попуњавање упитника и испитивања способности регрута Благоја Панајотовића за евентуално служење војног рока. Засебан део заузима проигравање улога Благоја и Капетанице Људмиле који тумаче ликове из дуодраме Грета страница 89 немачког писца Луца Хибнера. Капетаница Људмила користи позориште да предупреди досаду која би могла да се усели у њену везу са ,,манијаком’’ како од милоште зове свог партнера. У завршном делу дуодраме пратимо пренос уживо из регрутног центра (сниматељ капетаница Људмила) за жене у дому за старе за које Благоје игра луди секси плес. Срђан Ивановић се представља као расни комичар који користи, мимику, невербалну комуникацију, владање вербалном комиком и осећајем за савршени тајминг. Мина Лазаревић показује развој свог лика али на мање убедљив начин од свог партнера на сцени. Можда је у питању ,,ситница’’ да се све оно што гледамо одвија на њеном радном месту где ипак морају да се поштују какве такве конвенције.
У селекцији монодрама су биле следеће монодраме: Милош велики – књаз српски Милована Витезовића и Александра Дунића у режији Милана Руса, К’о камен (Веленка Брстинова и кћер јој Драгана) Драгане Мандрапе у режији Љиљане Чеклић, Госпођа Милихброт по Нушићевом кратким причама у режији Горице Поповић, Живот пише љубавне романе Ане Kollangeli у режији Јасмине Димитријевић и Е, не дам бре! Ненада Карића у режији Иване Недељковић, У монодрами Милош велики књаз српски Милована Витезовића и Александра Дунића у режији Милана Руса виђен је занимљив интро увид у карактер, поступке и начин како је мали Милош постао Милош, велики књаз српски. Дунић бира најризичнији могући пут за интерпретацију овог лика, а то је да током већег дела монодраме игра силника са јаким гласом и снажном експресијом. Међутим, Дунић нам приказује и ону другу мање познату страну карактера књаза Милоша када је био заточен и како се очас посла лав волшебно претвара у послушну мацу. У појединим сценама Дунић користи играње улога да прикаже дијалог књаза Милоша са сабеседницима где показује поред моћи трансформације и иронију у односу на свој лик. Једном речју, изврсна демонстрација глумачког умећа овог глумца.
Љиљана Чекић је глумила и режирала монодраму К’о камен (Веленка Брстинова и кћер јој Драгана) Драгане Мандрапе у продукцији Српског културно и просвјетног друштва ,,Просвјета’’ из Бања Луке. У првом делу монодраме пратимо чемерну судбину ауторке текста Веленке Брстинове уочи, током и после Другог светског рата. Чекић игра лик Веленке деликатно и са суспрегнутом емоцијом и повременим осмехом, а рецепција је таква да публика оба пола не може да заустави сузе. Успореним покретима, али одлучно, Веленка Љиљане Чеклић казује своју причу свима онима који су спремни да је чују. Креће се у кућној хаљини и са патофнама док припрема сто са тањирима и свећом. У другом делу монодраме Драгана, Веленкина ћерка преузима причу и говори шта се догађало са њом, њеним мужем и ћерком од деведесетих година прошлог века надаље. Старо зло које се притајило разбуктало се и довело до исељења Срба из Сарајева на ледину где ће никнути Источно Ново Сарајево.
Горица Поповић се представила монодрамом Госпођа Милихброт по Нушићевом кратким причама Веселе удовице коју је и режирала у продукцији КПГТ-а и Атељеа 212.Њено извођење подсећа на соаре за женску публику, а ако дођу мушкарци могу да чују и науче нешто од тајни мушко-женских односа. Горица Поповић приповеда своју причу као неки модерни Даве Ален, озбиљно али са комичним ефектом. Важан део представе чине сонгови који поред костима Горице Поповић лоцирају монодраму у тридесете године прошлог века. Начин на који Горица Поповић пева двосмислене сонгове тако је ефектан да је сваки сонг био пропраћен аплаузом. Једном речју монодрама Госпођа Милихброт је (не)очекивно прерасла у мастер клас из монодраме Горице Поповић.
Прво приградско позориште Пулс театар Лазаревац је извело монодраму Е, не дам бре! Ненада Карића у режији Иване Недељковић. Глумац Александар Карић игра Драгослава Карића, поднаредника који је иначе био његов прадеда који је погинуо на планини Рудник у Првом светском рату. У духу културе сећања породично предање Карића је преточено у монодраму коју је поставила Ивана Недељковић, глумица и директорка Пулс театра из Лазаревца. Реплике Драгослава Карића на почетку монодраме звуче аутентично и без патоса тако да се стекао утисак да је потребно само мало да сценски профункционишу. Међутим, то мало је у позоришту заправо много. Начин говора Александра Карића је доста уједначен тако да брзо пређе у монотонију, а понашење овог војника на положају је неубедљиво кореографисано. Појава Маје Софронијевић као персонификације реке Колубаре не успева да дочара симболичну димензију овог лика јер није функционисало сценско прилагођење камерном простору где је изведена.
Жири у саставу: Глумица Лидија Вукићевић, редитељ Витомир Митрић и театролог Зоран Тодоровић је доделио следеће награде:
Карлота Гризи – од Вижинаде до вјечности у режији Љиљане Гвозденовић је најбоља представа на 28. Међународном фестивалу малих сцена и монодраме Републике Српске одржаном у Источном Новом Сарајеву.
Награда за најбољу монодраму додељена је монодрами Милош велики – књаз српски Милована Витезовића/Александра Дунића у режији Милана Руса, директора Српског позоришта у Мађарској ,
Награда публике је додељена представи Ја (о) мени Велимира Тече у режији аутора и продукцији ДИС театра младих из Бања Луке.
Најбољи глумац фестивала је Стеван Вуковић за улогу Јеврема Прокића у представи Народни посланик Бранислава Нушића у режији Горана Булајића и продукцији Никшићког позоришта и Центра за културу Пљевља Најбоља глумица је Тамара Крцуновић за улогу Маријане у представи Сцене из брачног живота по Ингмару Бергману у режији Ане Томовић и копродукцији Градског позоришта Градишка и RRD Београд.
