СВЕЧАНО ОТВАРАЊЕ 29. МЕЂУНАРОДНОГ ФЕСТИВАЛА МАЛИХ СЦЕНА И МОНОДРАМЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
Сриједа, 04. децембар у 20 часова
Градско позориште Семберија
“Комедија ометена у развоју”
Играју : Иван Петровић, Михаило Максимовић, Душан Ранковић, Ненад Благојевић, Вања Кртолина, Мирна Јовановић, Марија Новаковић, Игор Кајмаковић, Љиља Лукић, Данило Петровић
Режија
Душан Тузланчић
Текст
Миливоје Млађеновић
Ријеч редитеља
„Коме треба истина? Коме је она добра донијела? Лаж је мајка доброг расположења“, каже једна јунакиња овог комада.
Шта је истина, а шта лаж?! Да је женско међуножје мање битно од мача или крста? Да међу великим ратницима нема инфанта, шизофреника, тананих душица или једноставно људи које жене баш толико и не привлаче? Да монаси немају ама баш никаквих емотивних дилема? Да позориште не може да узвиси провинцијски дух? Да није гласнија једна грлата будала него сто паметних и финих људи? Траже на то одговоре ликови у овој драми, правећи позориште.
Бјеже у XVI вијек да би пробали истину да умотају у обланду, а реална стварност их стално враћа напријед, у XXI вијек. Враћа напријед? А како назвати мјесто и вријеме у којем позориште политичари покрећу и гасе потезом оловке, ратни профитери једини могу да спонзоришу, а антички хор не чине мудри, него грлати? Повратак напријед. Или је правилније напредак назад?
Може драмски писац да престане да иде у позориште. Редитељ и критичар, такође. Они свеједно имају неко своје позориште, у својој глави. Само глумац не може без правог позоришта.
Јер само у правом позоришту, кад се завjеса спусти, аплаузи утихну и патоси попадају, а глумци као кловнови послије циркуса крену да скидају шминку, постоји један тон у желуцу.
То је тон истине. Праве. Оне коју публика (готово) никад не чује.
Душан Тузланчић
