Фестивал малих сцена и монодраме је један од првих позоришних фестивала Републике Српске. Први пут је организован у ратним Хаџићима, па потом пресељен, у егзодусу сарајевских Срба насталом након дејтонског мировног споразума у Лукавицу, Општину Источно Ново Сарајево, гдје и данас дјелује. Његови су идејни зачетници и организатори једна мала група ентузијаста окупљених око Републичке установе за културно-умјетничке дјелатности Срна фест, која је већ на првом Фестивалу Монодрама Републике Српске проширена на општинске структуре у Хаџићима, на њихове културне дјелатнике и ствараоце и, што је најважније, саме грађане који су, свако на свој начин, дали велики допринос да се утемељи и реализује овај фестивал.
„Ово је пионирски подухват, једна од значајнијих културних манифестација која је одржана од 9. до 15. фебруара 1995. године, на првој линији фронта уз подршку, чуђење и дивљење наших и свјетских медија. На фестивалу се такмичило шест представа (оргинални драмски текстови домаћих аутора) у изврсној интерпретацији професионалних глумаца Републике Српске и уз подршку и до сада незабиљежен интерес публике“ – писало је тада у Извјештају о раду Републичке установе за културно – умјетничке дјелатности Срна Фест за 1995. годину.
Значај Фестивала монодраме у то вријеме био је несагледив у Републици Српској а његови „одјеци“ мотивисали су готово све општине у Српском Сарајеву, када је култура у питању, до те мјере да је Општина Вогошћа, у сарадњи са Градом Српско Сарајево иницирала реконструкцију свог Културног центра у Сарајевско српско позориште. Сарајевско српско позориште у Вогошћи је отворено, па одмах затворено, ноћ након што су објављени резултати дејтонских преговора.
Нажалост, егзодус Монодраме Српске подстакао је и егзодус Сарајевског српског позоришта. Тадашња Влада Републике Српске, у низу приоритета који су је објективно притискали током егзодуса сарајевских Срба у фебруару 1996. године, није имала одговор гдје „градити и организовати културни кутак за народ са ових простора“, али се град Српско Сарајево побринуо за Матичну библиотеку са Илиџе и Фестивал монодрама Српске из Хаџића, све је пресељено у Лукавицу, у некадашњи Војнички клуб, као будући нуклеус културног живота Српског Сарајева. У њему је Фестивал монодраме наставио да живи, а са њим паралелно и идеја о реконструкцији зграде Војничког клуба Лукавица у Сарајевско српско позориште, прву професионалну и до краја опремљену институцију тог типа у Источном Новом Сарајеву.